Поводом лектире
Током трајања школске године ученици су се упознавали са делима класичне и модерне књижевности.
На страницама лектире друговало се са јунацима Ћопићевог романа, гусарило са Џоном Пиплфоксом, радовало када је Аги упознао Ему, промишљало о свевременим темама. Период наставе на даљину донео је изазове у начину обраде лектире, али и прилику да испробамо нешто ново и другачије. Пред вама је ретроспектива одабраних ученичких радова.
На страницама лектире друговало се са јунацима Ћопићевог романа, гусарило са Џоном Пиплфоксом, радовало када је Аги упознао Ему, промишљало о свевременим темама. Период наставе на даљину донео је изазове у начину обраде лектире, али и прилику да испробамо нешто ново и другачије. Пред вама је ретроспектива одабраних ученичких радова.
|
|
|
Рад ученика одељења 6/4 настао је као прилог за наставну јединицу Изражајно казивање поезије. Учествујући у процесу припреме и снимања аудио-записа, ученици су јачали читалачко самопоуздање и дух одељењске заједнице, који нам је свима недостајао током мартовских дана. Рад је настао у виртуелној учионици наставнице Симониде Ђорђевић.
Ученици петог и шестог разреда упознали су се овог пролећа са два дела из школске лектире. Петаци су тумачили роман „Аги и Ема“ Игора Коларова, а ученици шестог разреда роман „Орлови рано лете“ Бранка Ћопића. Утисци о прочитаним делима били су подједнако снажни, било да се ради о савременом, кратком роману или о делу из класичне дечје књижевности.
О роману „Аги и Ема“
(Из виртуелне учионице наставнице Мирјане Петровић Тешић)
Роман је веома занимљив и забаван, увео ме је у свет маште. Најсмешнија ми је била кокошка Грофица која лети, опис Емине метле, коју је наследила од чукунбабе, и Емина свађа са самом собом када је желела да обрије браду. Сваки пут ме је растужио Агијев плач у остави и његова немоћ да искаже своја осећања.
Због сталних селидби Аги није могао да стекне пријатеље, да се прилагоди својим вршњацима и да се игра са њима. Деца нису имала времена да га упознају и да га прихвате. Зато су га називали ружним именима: „Аги, глупердо!“ и „Аги-бонсаи!“.
Агијева машта је његовој мајци била чудна. Она није примећивала његове жеље за загрљајем, разговором и љубављу. Њу није занимало његово мишљење. Родитељи нису имали времена за Агија, за његове потребе и интересовања. Они су били презаузети послом, изласцима у ресторане, биоскопе и позоришта. Они нису никада били на родитељским састанцима. Недостатак пажње су му надокнађивали куповином поклона. Чак и када је био болестан, нису били поред њега, већ су унајмили жену да брине о њему. Аги се осећао тужно, усамљено и одбачено. У савременом свету родитељи много раде мислећи да тако могу да задовоље све дечје потребе. Они не схватају да је љубав много важнија него новац. Деци су потребни разговори и похвале, а не критике и казне. Деци је важно да слободно време проведу у игри и дружењу са вршњацима и да су срећна, вољена и задовољна.
Ема је помогла Агију да се не осећа усамљено, увела га је у чудесан свет маште и учинила га срећним. Била му је најискрени пријатељ. Она је за њега била велика као Океан. Аги је, захваљујући дружењу са Емом, постао слободнији, смелији и насмејанији. Агија и Ему повезује самоћа коју успешно побеђују дружењем, бујном маштом и разним необичним играма. Њима није битно ништа материјално, већ живот у коме је све весело и где је љубав на првом месту. Код њих не постоји граница за право пријатељство.
Овај роман нам поручује следеће:
„Чак и када би знао сва правила на свету о томе како живети, твој живот би нашао начина да се прелије изван тих оквира и спусти у тебе тајну која га чини толико лепим!” Поред животних правила увек нађемо начин да остваримо оно што желимо и волимо.
„Кад би душа могла да се види микроскопом, имала би лице Еме.” Аги овом реченицом показује колико је право пријатељство велико и дубоко и да га ништа не може прекинути.
„Једина уметност у животу је да се научи да је живот диван и бескрајан, и да никакви бројеви не могу да га смање.” Пријатељство не зна за границе. Треба живети живот. За све у животу има времена.
„Када се размишља премало или превише, буде права збрка.” Не треба да се размишља површно или претерано, већ треба пустити све да тече својим током.
„Живот је нешто што у почетку не може да се разуме, а касније још мање.” Када се родимо не разумемо ништа, а касније различита схватања и забране нас збуњују.
Петар Анђелковић, 5/5
Због сталних селидби Аги није могао да стекне пријатеље, да се прилагоди својим вршњацима и да се игра са њима. Деца нису имала времена да га упознају и да га прихвате. Зато су га називали ружним именима: „Аги, глупердо!“ и „Аги-бонсаи!“.
Агијева машта је његовој мајци била чудна. Она није примећивала његове жеље за загрљајем, разговором и љубављу. Њу није занимало његово мишљење. Родитељи нису имали времена за Агија, за његове потребе и интересовања. Они су били презаузети послом, изласцима у ресторане, биоскопе и позоришта. Они нису никада били на родитељским састанцима. Недостатак пажње су му надокнађивали куповином поклона. Чак и када је био болестан, нису били поред њега, већ су унајмили жену да брине о њему. Аги се осећао тужно, усамљено и одбачено. У савременом свету родитељи много раде мислећи да тако могу да задовоље све дечје потребе. Они не схватају да је љубав много важнија него новац. Деци су потребни разговори и похвале, а не критике и казне. Деци је важно да слободно време проведу у игри и дружењу са вршњацима и да су срећна, вољена и задовољна.
Ема је помогла Агију да се не осећа усамљено, увела га је у чудесан свет маште и учинила га срећним. Била му је најискрени пријатељ. Она је за њега била велика као Океан. Аги је, захваљујући дружењу са Емом, постао слободнији, смелији и насмејанији. Агија и Ему повезује самоћа коју успешно побеђују дружењем, бујном маштом и разним необичним играма. Њима није битно ништа материјално, већ живот у коме је све весело и где је љубав на првом месту. Код њих не постоји граница за право пријатељство.
Овај роман нам поручује следеће:
„Чак и када би знао сва правила на свету о томе како живети, твој живот би нашао начина да се прелије изван тих оквира и спусти у тебе тајну која га чини толико лепим!” Поред животних правила увек нађемо начин да остваримо оно што желимо и волимо.
„Кад би душа могла да се види микроскопом, имала би лице Еме.” Аги овом реченицом показује колико је право пријатељство велико и дубоко и да га ништа не може прекинути.
„Једина уметност у животу је да се научи да је живот диван и бескрајан, и да никакви бројеви не могу да га смање.” Пријатељство не зна за границе. Треба живети живот. За све у животу има времена.
„Када се размишља премало или превише, буде права збрка.” Не треба да се размишља површно или претерано, већ треба пустити све да тече својим током.
„Живот је нешто што у почетку не може да се разуме, а касније још мање.” Када се родимо не разумемо ништа, а касније различита схватања и забране нас збуњују.
Петар Анђелковић, 5/5
Утисци ученика о овом роману
Ученици шестог разреда писали су домаће задатке из угла једног од ликова. Матеја Витковић измаштао је приказ Јованчетових сећања на авантуре са пријатељима из Прокиног гаја.
Јованчетова сећања
Добро познати жути југо зауставио се испред наше куће. Луња је већ увелико била у кухињи и правила своје чувене колаче са циметом. Из југа су радосно искочили Стева и Лазар, ситним кораком двојице седмогодишњака дотрчали су до дединог прага.
„Где су моји јунаци?!“, рекао сам широм отворивши врата. „Здраво, деко!“, повикаше моји унуци. „Доћи ћу по њих вечерас“, одговори мој син Никола. „Не брини се ништа, дека Јованче ће се дружити са њима до тада.“
Отишао сам у дневну собу и на каучу су седели Лазар и Стева и нестрпљиво цупкали ногама. „Деко, рекао нам је тата да си ти као мали био хајдук и да ћеш нам испричати ту причу данас“, рече Лазар. Слатко сам се насмејао. „Ако је тата рекао, тако ће и бити.“ Сео сам у своју фотељу и почео да се присећам једне од најлепших успомена у свом животу.
„Био сам трећи разред, мало старији од вас. Једног дана, уместо наше вољене учитељице Лане, у учионицу је ушао нови учитељ. Стриц, мој најбољи друг, тог учитеља је назвао Паприка, јер је имао црвен нос. Вест се проширила по одељењу и дошла је чак до учитеља. Он је кренуо ка нашој клупи и питао који од нас му је дао тај надимак. Устао сам и окривио себе. „А зашто си то урадио, деко?“, повикаше. „Стриц је био мој добар пријатељ, па нисам хтео да настрада. Елем, учитељ је наредио Стрицу да донесе прут да би ме истукао. Када се Паприка окренуо и почео да грди Стрица, јер је знао да је то он рекао, увидео сам да је прозор широм отворен. Потрчао сам и искочио напоље. Сви су почели да ме јуре. Отрчао сам у Прокин гај и нашао се на једној пољани коју је прекривала велика крошња једне букве. Тада сам донео одлуку. Основаћу логор у коме ће бити ученици које је учитељ истукао. „Зашто вас је тукао? Како је смео то да ради?“ „Видите, у моје време учитељи су смели да туку ученике, али је овај мој, нажалост, био и пијанац. Али да наставим даље причу. Први члан наше чете је био мој друг из клупе, Стриц. Сутрадан је отишао да пита које је ученике учитељ тог дана истукао. Девојчице су му рекле да су тада били истучени Ђоко Потрк, веома брз момак који је свуда трчао, и Лазар Мачак, један пргави мајстор за дрангулије. Био сам срећан, јер смо добили још нових чланова. Нисам ни слутио какве ћу авантуре са њима проживети. Одлучили смо да наш логор назовемо „Тепсија“. Једног дана је дечак Николица увидео како сваки дечак који бива истучен иде код Стрица, који је био задужен за прикупљање нових чланова дружине. Николица је нашао начин да постане члан дружине, а он и куја Жуја су били неустрашив тим.
Мачак је предложио да направимо колибу због кише. Мислио сам да је то одлична идеја и, уз мајстора као што је Мачак, знао сам да ће то бити сјајна колиба. Ђоко Потрк је био надарен за смишљање рима, па смо се сложили да смисли риму коју ћемо закачити изнад врата. Пошто сам био харамбаша логора, рима је гласила:
Овдје живи храбра чета,
харамбаше Јованчета.
„Деко, па то си ти!“ „Да, да, то је ваш дека Јованче.
Онда је уследила моја прва већа авантура. Скупио сам храбрости и решено отишао да видим дрекавца на месту где је он, наводно, живео. Тада сам, уз Мачкову помоћ, открио пећину. Сутрадан смо поранили и одлучили да је истражимо. Када смо прошли кроз језерце, стигли смо до неке велике рупе. Почели смо да се спуштамо и осветлили дно рупе, а онда смо чули глас. Прошла ме је језа. Обојица смо били преплашени, али је тај глас био све упорнији да поново упалимо лампу. Човек који је био доле нас је знао, јер се обратио Мачку, и то његовим надимком. Када је човек из рупе почео да се пење, схватили смо да је то ваша бака Луња. „Бака је са тобом била хајдук?!“, повикаше Стева и Лазар. „Да, ваша бака је била и те какав хајдук! Она нас је стално пратила. Увек ју је занимало шта радимо.
Једне недеље требало је да идемо на излет. Стојећи испред школе, угледали смо бомбардере. Сви смо упитали учитељицу шта се дешава, али је она стално одговарала да не зна. После смо схватили да је полако почињао рат и код нас. Одлучио сам да поново окупим дружину како бисмо слали димне сигнале и упозоравали народ. Био сам задужен да дежурам са Луњом на једном брду. Током тог дежурања на брду родила се љубав између ваше баке и мене. Она је, међутим, пре била заљубљена у Стрица. Када је једне ноћи била тужна, ја сам причао са њом и тешио је. Била је тужна јер се Стриц, увек након што би завршио стражу, виђао са једном девојчицом Марицом. После нашег разговора, Луња се заљубила у мене. А схватио сам да се и она мени свиђала. Био сам љубоморан на Стрица, јер га је Луња стално спомињала.
Оно што никада нећу заборавити је и када смо гледали како наша школа гори. Осећао сам се ужасно, волео сам нашу школу и срце ми се цепало заједно са сваким пламеном који ју је уништавао. Касније смо са учитељицом Ланом основали школу у нашој колиби. Дане нашег ђаковања убрзо је заменио одлазак у војску. У рат смо отишли сви сем Николице, јер је био премлад за тако нешто. И тако се завршило наше детињство.“
„Ево колача!“, повикала је Луња. „Бако, нисмо знали да си ти била хајдук са деком“, рекао је Стева. „Дека вам је испричао о нашој великој авантури?“ „Да, да. Сада знају шта смо радили као деца.“ „Ех, то су била мирна времена…“
Матеја Витковић, 6/4
„Где су моји јунаци?!“, рекао сам широм отворивши врата. „Здраво, деко!“, повикаше моји унуци. „Доћи ћу по њих вечерас“, одговори мој син Никола. „Не брини се ништа, дека Јованче ће се дружити са њима до тада.“
Отишао сам у дневну собу и на каучу су седели Лазар и Стева и нестрпљиво цупкали ногама. „Деко, рекао нам је тата да си ти као мали био хајдук и да ћеш нам испричати ту причу данас“, рече Лазар. Слатко сам се насмејао. „Ако је тата рекао, тако ће и бити.“ Сео сам у своју фотељу и почео да се присећам једне од најлепших успомена у свом животу.
„Био сам трећи разред, мало старији од вас. Једног дана, уместо наше вољене учитељице Лане, у учионицу је ушао нови учитељ. Стриц, мој најбољи друг, тог учитеља је назвао Паприка, јер је имао црвен нос. Вест се проширила по одељењу и дошла је чак до учитеља. Он је кренуо ка нашој клупи и питао који од нас му је дао тај надимак. Устао сам и окривио себе. „А зашто си то урадио, деко?“, повикаше. „Стриц је био мој добар пријатељ, па нисам хтео да настрада. Елем, учитељ је наредио Стрицу да донесе прут да би ме истукао. Када се Паприка окренуо и почео да грди Стрица, јер је знао да је то он рекао, увидео сам да је прозор широм отворен. Потрчао сам и искочио напоље. Сви су почели да ме јуре. Отрчао сам у Прокин гај и нашао се на једној пољани коју је прекривала велика крошња једне букве. Тада сам донео одлуку. Основаћу логор у коме ће бити ученици које је учитељ истукао. „Зашто вас је тукао? Како је смео то да ради?“ „Видите, у моје време учитељи су смели да туку ученике, али је овај мој, нажалост, био и пијанац. Али да наставим даље причу. Први члан наше чете је био мој друг из клупе, Стриц. Сутрадан је отишао да пита које је ученике учитељ тог дана истукао. Девојчице су му рекле да су тада били истучени Ђоко Потрк, веома брз момак који је свуда трчао, и Лазар Мачак, један пргави мајстор за дрангулије. Био сам срећан, јер смо добили још нових чланова. Нисам ни слутио какве ћу авантуре са њима проживети. Одлучили смо да наш логор назовемо „Тепсија“. Једног дана је дечак Николица увидео како сваки дечак који бива истучен иде код Стрица, који је био задужен за прикупљање нових чланова дружине. Николица је нашао начин да постане члан дружине, а он и куја Жуја су били неустрашив тим.
Мачак је предложио да направимо колибу због кише. Мислио сам да је то одлична идеја и, уз мајстора као што је Мачак, знао сам да ће то бити сјајна колиба. Ђоко Потрк је био надарен за смишљање рима, па смо се сложили да смисли риму коју ћемо закачити изнад врата. Пошто сам био харамбаша логора, рима је гласила:
Овдје живи храбра чета,
харамбаше Јованчета.
„Деко, па то си ти!“ „Да, да, то је ваш дека Јованче.
Онда је уследила моја прва већа авантура. Скупио сам храбрости и решено отишао да видим дрекавца на месту где је он, наводно, живео. Тада сам, уз Мачкову помоћ, открио пећину. Сутрадан смо поранили и одлучили да је истражимо. Када смо прошли кроз језерце, стигли смо до неке велике рупе. Почели смо да се спуштамо и осветлили дно рупе, а онда смо чули глас. Прошла ме је језа. Обојица смо били преплашени, али је тај глас био све упорнији да поново упалимо лампу. Човек који је био доле нас је знао, јер се обратио Мачку, и то његовим надимком. Када је човек из рупе почео да се пење, схватили смо да је то ваша бака Луња. „Бака је са тобом била хајдук?!“, повикаше Стева и Лазар. „Да, ваша бака је била и те какав хајдук! Она нас је стално пратила. Увек ју је занимало шта радимо.
Једне недеље требало је да идемо на излет. Стојећи испред школе, угледали смо бомбардере. Сви смо упитали учитељицу шта се дешава, али је она стално одговарала да не зна. После смо схватили да је полако почињао рат и код нас. Одлучио сам да поново окупим дружину како бисмо слали димне сигнале и упозоравали народ. Био сам задужен да дежурам са Луњом на једном брду. Током тог дежурања на брду родила се љубав између ваше баке и мене. Она је, међутим, пре била заљубљена у Стрица. Када је једне ноћи била тужна, ја сам причао са њом и тешио је. Била је тужна јер се Стриц, увек након што би завршио стражу, виђао са једном девојчицом Марицом. После нашег разговора, Луња се заљубила у мене. А схватио сам да се и она мени свиђала. Био сам љубоморан на Стрица, јер га је Луња стално спомињала.
Оно што никада нећу заборавити је и када смо гледали како наша школа гори. Осећао сам се ужасно, волео сам нашу школу и срце ми се цепало заједно са сваким пламеном који ју је уништавао. Касније смо са учитељицом Ланом основали школу у нашој колиби. Дане нашег ђаковања убрзо је заменио одлазак у војску. У рат смо отишли сви сем Николице, јер је био премлад за тако нешто. И тако се завршило наше детињство.“
„Ево колача!“, повикала је Луња. „Бако, нисмо знали да си ти била хајдук са деком“, рекао је Стева. „Дека вам је испричао о нашој великој авантури?“ „Да, да. Сада знају шта смо радили као деца.“ „Ех, то су била мирна времена…“
Матеја Витковић, 6/4
Капетан Џон Пиплфокс
Једног децембарског петка ученици и наставници наше школе присуствовали су угледном часу из Српског језика и књижевности. Публика се упознала са стваралаштвом Душка Радовића и особеностима радио-драме као врсте драмског текста. Ученици одељења 5/2 повели су нас у гусарске авантуре славног Џона Пиплфокса и његове дружине која крстари Кинеским морем у потрази за авантуром. Час је осмислила и са ученицима припремила наставница Лела Радошевић.
Друштвене околности у приповеци
,,Све ће то народ позлатити”
Приповетка „Све ће то народ позлатити” Лазе Лазаревића говори о оцу који чека сина да му се врати из рата. Зна да је син рањен, то је оцу јавио младићев друг, али не зна тежину ране и нада се да није ништа озбиљно. Међутим, када се син врати, отац открива да је у рату остао без ноге и руке. Сви дарују војника ситницама, а он убрзо постаје просјак на кога је држава заборавила.
Кроз ову приповетку, Лазаревић је приказао мане друштва и политике у Србији у другој половини 19. века. Он критикује државу коју није брига за човека који је, ратујући за њу, постао инвалид. Такви људи су били спремни да дају све, па и живот, за отаџбину - да би после политичари, који нису били у рату, већ су га изазвали - уживали, а ратни ветерани били заборављени. Таква је ситуација и данас, сто година касније. Када се младић вратио из рата, сви су га хвалили и обасипали многобројним даровима, који су заправо били обичне ситнице. Војник је, примајући дарове, несвесно заузео положај просјака - пруживши шешир да у њега ставе ствари које су му поклањали. Просјак је касније и постао. Његов отац је, у почетку, говорио: „Све ће то народ позлатити”, да би потом прешао на „Све ће то Бог наплатити”, а убрзо затим је почео да пије и умро је. Војник, сада ратни ветеран, наставио је тешко да живи примајући неку, изгледа симболичну, помоћ из фонда за војне инвалиде. А наставио је и да проси. Поука приче је можда та да толики „патриотизам” баш и није исплатив. Одеш у рат спреман да умреш за отаџбину, вратиш се без ноге и руке, а држава те заборави.
Данас, више од сто година након објављивања ове приповетке, стање у Србији се није нимало поправило. Ратни ветерани се очајнички боре за нешто што се у нормалним земљама сматра основним људским правима.
Алекса Петровић, 8/3
Кроз ову приповетку, Лазаревић је приказао мане друштва и политике у Србији у другој половини 19. века. Он критикује државу коју није брига за човека који је, ратујући за њу, постао инвалид. Такви људи су били спремни да дају све, па и живот, за отаџбину - да би после политичари, који нису били у рату, већ су га изазвали - уживали, а ратни ветерани били заборављени. Таква је ситуација и данас, сто година касније. Када се младић вратио из рата, сви су га хвалили и обасипали многобројним даровима, који су заправо били обичне ситнице. Војник је, примајући дарове, несвесно заузео положај просјака - пруживши шешир да у њега ставе ствари које су му поклањали. Просјак је касније и постао. Његов отац је, у почетку, говорио: „Све ће то народ позлатити”, да би потом прешао на „Све ће то Бог наплатити”, а убрзо затим је почео да пије и умро је. Војник, сада ратни ветеран, наставио је тешко да живи примајући неку, изгледа симболичну, помоћ из фонда за војне инвалиде. А наставио је и да проси. Поука приче је можда та да толики „патриотизам” баш и није исплатив. Одеш у рат спреман да умреш за отаџбину, вратиш се без ноге и руке, а држава те заборави.
Данас, више од сто година након објављивања ове приповетке, стање у Србији се није нимало поправило. Ратни ветерани се очајнички боре за нешто што се у нормалним земљама сматра основним људским правима.
Алекса Петровић, 8/3